Nikola Živanov 1934–2018

Tata moj,još jednom je olistao tvoj orah,još jednom je ljubičasti jorgovan procvetao u tvom dvorištu, ali nema ko da otvori kapiju, iznese klupu.Sad su otvorene neke nove rane, jednom si ostavio nešto napisano što je pokrenulo nove boli.Sad mi je srce raspalo u paramparčad, a tebe nema da ih sakupiš bar delimično. Da mi srce sastaviš da mi objasniš i kažeš sve.Ne boli što te više nema, bole me suze,bole nedorečene situacije,.Nedostaju mi razgovori,nedostaju mi lepe priče o našoj Borči.Opet je na tvoj imendan svirala u Borči harmonika,ali ne iz tvojih ruku.Tako ide pesma,.oči su ogledalo duše, jer se duša u očima krije'...A moje oči gledaju u sve tvoje,ne dam da se razvuče,rasipa,ne dam,ne može,ali tata i ja sam tvoja.Opet moje oči plaču i gledaju kad će se otvoriti kapija, čekam da dođeš na kafu i keksiće.Nađa i Ilija te traže,ona ti piše čestitke i poklone donosi još uvek.Sve nam to zajedničko nedostaje,volimo te i čuvamo u duši.Pazi na nas,čuvaj nas,trepni kroz sjaj zvezde...