Nikola Živanov 1934–2018

Još jednom je procvetao jorgovan i prošao,još jednom je olistao i razgranao tvoj orah ispred kuće,ali nema klupe gde si sedeo, nema te. Samo sam htela da još malo popričamo, fale mi detalji pojedinih situacija, fališ mi ti. Sve je drugo tu. Nađa ti piše pisma, fale joj tvoje priče. Ilija kaže da si na nebu i pita kad ćeš se vratiti. Teši me da ne plačem, kaže: vratiće se deda autom, nemoj da plačeš. A ja gledam u nebo, gledam zvezde i čekam neki znak. Ti si voleo da gledaš zvezde. Pošalji mi neki znak, treptaj, samo da znam da si tu. Samo da znam da nas čuvaš, bdiš nad nama. Pazi nas, čuvaj nas pohlepe, zla, pošasti, čuvaj nas. Ne prođe dan da ja ne pomislim kako ti je sad, da li ti je hladno, da li si gladan, jesi li zadovoljan? Želeo si mir, spokoj, blagostanje, da vidiš tvoje stare, čekaš šta će ti reći. Tako si tiho i otišao u potrazi za nekim lepšim trenucima i odgovorima. Volim te bezuslosvno i baš mnogo patim, nikako da prođe tuga. A ja ću opet posaditi cveće i uživati da ga negujem, da potisnem tugu.