Aleksandar Pustai 1963–2024

Kraj decembra. Od toj juna, Zemlja je prešla krug i po oko Sunca. I ja sa njom. Živa. Da li to baš prava reč za ono kad jedeš, spavaš, radiš, usisavaš kuću, pogledaš nešto na TV-u?Nisam sigurna. Možda je tačnije reći, postojim. Navikavam se na svet u kojem ti ne postojiš. I da, ne plačem više, baš ne tako često. Ostala je tuga-tiha, spolja neprimetna, nevidljiva, samo moja. Ponekad se, ipak, sve vrati, kao neki ogroman talas, da me razbije, rastoči u hiljade malih kapi, da me pretvori u penu, u ništa. Tada opet premotavam onaj komadić života u kojem si postojao, sve što je bilo, sve što nije bilo, i sve što je moglo biti...a nije. Ili jeste... Nedostaješ...