Жељко Ковачевић 1969–2020

Potroši se život, potrošiše se bolji dani, a duše još je u meni, tu, u bolima, jer... ne opraštam golubovima na krovu, tu su i guču i kao pre te smrti, ni trešnjama što zriju u dvorištu, ni suncu što mi se rađa kao da mi niko nije umro, ni ljudima koji prolaze mojom ulicom ravnodušni i svagdašnji, a nekoga nema, i nemam koga da čekam, a čekam, sve mi se učine koraci... Smrt je... neverica, tuga, bes, nemoć.... Nikad nisam mislila da ću ovako voleti groblja i odlaske tamo, i mir koji me obuzme i želju da ostanem...