Nadica Cvetković 1947–2013

Vec je godina prosla odkad si nas napustila, ostavila nas u suzama. Godina dana od onog kobnog, tragicnog dana, prokletog ponedeljka. Nakon tolikog vremena, bol se nije umanjila, niti je praznine nestalo. Ne mogu opisati ono sto osecam... osecaji tuge, boli, gorcine, ljutnje se ispreplicu u meni...zamisljam da je sve ovo bila samo jedna prica sa tragicnim krajem, i koja ce nestati kada zatvorim korice knjige...ali ona ne nestaje...stvarnost je okrutna! Secam se svih momenata provedenih stobom Teto , secam se tvojih nudjenja ,razgovora, osmeha, suza, boli, srece, tuge, svega! Nakon tvoje smrti, prestao sam verovati u pravednos i dobrotu, i pocelo sam shvatati zivot, njegovu okrutnost i tamnu stranu, koja ce nas stalno pratiti u zivotu. Zelimo da te vidimo bar na trenutak, da ti cujemo glas, da se smejes kao pre, da sve bude kao pre, ali....uvek prokleto „ali“... Jos uvek jasno vidim tvoj lik, cujem tvoj glas, kao da si tu, pored nas, ali osecam da tvoj lik pocinje blediti, da ti glas pocinjem zaboravljati, iako mi je duboko urezan u secanje. Zauvek ces biti pored mene, makar i u snovima. Volim te, draga i moja najbolja TETO na svetu!