A taj broj što je veći neumanjuje moju bol.
Vreme u kom te nema niže se kao ogrlica od bisera.
Svakim danom, mesecom, godinom koja prođe ogrlica je sve duža.
Što je ona duža to me više podseća koliko si daleko
i koliko te dugo nema u mom životu.
Srce moje čuva te i dalje kao da se nigde nisi ni makla.
Uspomene na tebe brižljivo čuvam, kao da su od najtanjeg stakla.
Dan za danom, korača još jedna godina bez tebe.
Suza i dalje niz obraz mi klizne,
onako bez konrole, kada sećanja mi navru...
U grlu samo knedla koje se ne da tako lako progutati.
Onda se samo setim tvog zvonkog smeha i preplavi me neka milina
i čini se kao da si tu i da nikada nisi ni otišla.
01.10.2016. navršila se tužna godina od kada si otišla iznenada, bez najave, otrgnuta od života.
U sećanjima svih nas koji smo te voleli ostaće zauvek tvoj osmeh i tvoja lepota.
Veliko srce koje si imala za sve nepravde ovoga sveta nije moglo da izdrži druže.
Ni Bog neće trnje i on voli ruže.
Za duh kakav je tvoj, ovde je sigurno bilo tesno, nadam se da je sada našao neko bolje mesto.
Godine kao pesak između prstiju klize, ali sećanja na tebe i dalje bole.
Suze, te izdajice, ne daju mi da sakrijem kada na tebe pomislim,
a onda počne tvoj smeh da mi odzvanja u glavi
i kao u inat krenem i ja da se smejem i onda mi bude još gore...
Pomešaju se radost što sam te imala u svom životu
i tuga što te više neman.
Nema te već, duge godine dve,
a još me boli svako sećanje.
U trenu otrgnuta od života.
Ovom svetu fali tvoj osmeh i tvoja lepota.
Meni fališ ti, negde međ zvezdama, nestala u visinama, zauvek zaspala moja drugarice.
